HAOS PIŠE NAJBOLJE PESME

UA novogodišnji intervjui:

TEODORA VUKOVIĆ ULTRAVIOLETNA

HAOS PIŠE NAJBOLJE PESME

Razgovarali smo sa autorkom koja je poeziju vratila u modu, učinila je zanosnom, obojila je najlepšim nijansama ljubičaste, nesebično poklanjajući čitaocima deo po deo duše. Teodora Vuković, autorka je zbirke ULTRAVIOLETNA, knjige za sitne sate, kada se koža cepa a duša otvara, dok se prošlost šunja na prstima. Knjige koju ćeš zagrliti, kao što si nekad grlio one koje si izgubio. Knjige koju ćeš opijen sopstvenom dušom iznova listati, knjiga koju ćeš naglas čitati… Sećajući se svega što sebi i drugima, nisi rekao.

U Urban Artu Vi ste predstavnik generacije novog milenijuma koja je često osporavana. Da li mislite da nova generacija ima izuzetne i drugačije potencijale koje može da pokaže i sebe dokaže starijima?

Mislim da sve to zavisi od osobe do osobe, od potencijala, želje i rada. Nove generacije su sve više lenje, uključujući i mene ponekad, priznajem, ali imam kočnice, te znam kada da se zaustavim. Generalno gledano, zbog samog napretka tehnologije i činjenicom da se mladi mnogo bolje snalaze u onlajn svetu, rekla bih da da. Šanse su ogromne, prilika ima mnogo. Svima nam se otvaraju putevi, samo treba da koračamo pravim.

Kakav je osećaj biti najmlađi autor Urban Arta, a pritom i jedini pisac poezije?

Uh, iskreno, u početku je bilo pomalo čudno, kada je sve počinjalo ja nisam imala utisak da se bilo šta dešava, verovatno od šoka. S obzirom na moje godine, tako nešto ni u ludilu nisam očekivala toliko rano. Nakon nekog vremena mi je to postalo normalnije ali i dalje znam da se pogledam u ogledalo i da kažem sebi: „Vau, pa ti si autor jedne izdavačke kuće“. Što se poezije tiče, drago mi je zbog toga. Čini mi se da sam se prošle godine više pronalazila u prozi ali ove godine je to definitivno drugačije, sada mi je poezija zaista prioritet, te mi je samim tim vrlo drago i velika mi je čast što sam baš ja, ako tako mogu reći, predstavnica poezije u Urban Artu.

Poetičari su skloni predrasudama da su njihovi životi tužni, naročito ako pišu emotivne pesme. Kako razbijate predrasude o sebi i kakva je Teodora uopšte mimo pisanja?

Pa, te predrasude zapravo nisu uvek predrasude. Iz nekog ličnog iskustva, pesme koje sam napisala, a koje su ujedno i mene slomile su bile one koje sam pisala kada mi je život bio baš u haosu. Međutim, kada se olovka ostavi, neki drugi svet nastupi na scenu. Valjda je to neki moj mehanizam odbrane, dok pišem tada se ogolim i potpuno se tome prepustim, nakon toga mi je već dosta lakše. To je neka katarza. Ne trudim se da razbijam predrasude, mislim da onaj koga zaista zanima šta imam da kažem može i sam da vidi ko sam ja zapravo. Mimo pisanja, Teodora je sanjar. Ponekad stvarno mislim da živim u nekoj drugoj dimenziji i da oko mene nisu ljudi već poniji. Umem da budem naivna i volim da dam priliku ljudima da mi pokažu da nisu zli, iako na prvi pogled to umeju da budu. Uz to sam i pomalo lenja i ruka mi je zalepljena za telefon ali radim na tome!

Pisanje poezije praćeno je jakim naletima inspiracije koja ne bira uvek vreme i mesto. Koje je najneobičnije mesto na kome ste napisali pesmu i da li inspiracija zna biti Vaša insomnija?

Na časovima baleta. Dešavalo mi se da moram da prekinem sa probom ili da napravim pauzu na času da bih zapisala neku misao. Nemam toliko neobičnih mesta koliko imam svakodnevnih mesta na kojim se zateknemo kao na primer prodavnica, autobus, voz.. Ranije se dešavalo da me misli drže budnom i da pišem ali onog trenutka kada postanete student sa previše obaveza koje uglavnom i obavljate uveče jer tada imate najbolju koncentraciju, tada se sve menja, hahah. Nije mi se skoro desilo. Sada me muči poštovanje kodeksa u novinarstvu kao i njihovo kršenje. Možda i od toga nekada nastane poezija.

Kako ste veoma mladi, uobičajene su nesigurnosti u sebe i svoj rad, međutim šta je prelomilo da svoja dela počnete da delite sa drugima onlajn, a potom i da ih zvanično objavite?

Iskreno – ništa. Sa onlajn deljenjem sam počela sa nekih 17 godina i uopšte nisam imala nikakvu nesigurnost niti sam se pitala da li ja to treba da radim. Drugarica i ja smo govorile o tome kako bi bilo sjajno da otvorim profil gde ću deliti svoje misli i ja sam samo rekla: „To je dobra ideja!“ i to je u suštini bilo to. U tim godinama nisam imala problem sa samopouzdanjem, to se javilo nešto kasnije. Da ih zvanično objavim – bila je puka slučajnost. Bilo me je malo strah ali ne zbog toga što sam bila nesigurna u to što radim nego jer je sve to za mene prosto bilo novo i nepoznato a ja teško izlazim iz komfor zone. Međutim, pregrmeli smo i to. Kada su emocije koje se prenose na papir u pitanju – ne dozvoljavam sebi nesigurnosti. To sam ja i sebe neću kriti.

Kažete da su Vaše pesme većinom lične i posvećene samo Vama znanim ljudima. Kada bi pisali pesmu na nečiji zahtev ili za drugog, da li bi uspeli da pokažete pun potencijal ili je ključ dobre pesme, i poezije uopšte, samo lična, proživljena emocija, kakva god da je?

Imala sam dosta prilika da pišem za nekog drugog i nisam imala većih problema. Uvek u svojoj glavi formiram sliku sebe u toj situaciji, sa tim osećanjima samo sa možda nekim drugim ljudima. Ili zamislim sebe kako vidim ljude o kojima treba da pišem. Onda stvorim sebi emociju i zaista dam celu

sebe da to napišem. Ključ poezije jeste proživljena emocija ali se ona može proživeti i kroz živote i situacije drugih ljudi.

Kako ste nedavno postali autor Urban Arta, u jeku vanredne situacije i bez prilika za direktno upoznavanje i druženje sa čitaocima, šta očekujete od svojih prvih promocija, književnih večeri i sajmova koji će doći?

Uh! Tek sada mislim o tome. Iskreno, od promocija i slično ne volim da imam očekivanja, volim da budem iznenađena. U svemu tome mogu da imam samo očekivanja od same sebe, a to je da očekujem da će me pojesti trema i da ću drhtati od straha! Srećom me to nikada ne drži dugo, pa se nadam da neće biti problema. Tu je meni uvek doduše problem – samopouzdanje. Kako ću izgledati pred ljudima i da li će im se dopasti ono što imam da kažem? Ali i to se vežba, biće prilike. Mogu samo reći da se radujem tome uprkos svojim strahovima.

Sa kojim autorom Urban Arta su najzanimljiviji razgovori?

Nemam neku preteranu komunikaciju sa svima zbog same situacije sa kovidom, ali razgovori sa Tamarom mi uvek poprave dan. Ima energiju za koju možda čak ni ne zna da je ima!

Zbog čega ultravioletna, a ne infracrvena?

Ne postoji logičan odgovor na ovo pitanje. U to vreme sam bila luda za Lanom Del Rey, ali se sećam da je tih nedelja uopšte nisam slušala. Samo sam se jedno jutro probudila sa melodijom te pesme u glavi i poželela da mi se profil tako zove. Uz to volim svaku nijansu ljubičaste boje pa nije bilo teško odlučiti. To je jednostavno moralo tako biti, sudbina.

Da pišete knjigu o svom životu, autobiografiju, koji bi bio naslov?

To bi verovatno bilo „Ultravioletna“ drugi deo, hahaha. Ali zaista je tako. Otkad imam i profil i otkad je knjiga izašla, sve što se može tu naći su delovi mog života. Kao da sam na taj način i sebi ostavila tragove putem kojih neću zaboraviti ništa što bi se moglo činiti kao moja autobiografija. Ali to sam ja, Ultravioletna.

Talenat, rad i usavršavanje su od ključnog značaja za uspešnog pisca, ali da li je za takav uspeh potrebno još nešto? Šta poručujete svojim čitaocima i kolegama za godinu koja je pred nama?

Emotivnost. Da osećaš ono što pišeš. I da se ogoliš kroz to. Ako ti nisi ono što zaista jesi, onda kada pišeš, onda nije vredno ni pisati. Ne piše se da se zadovolji publika, piše se da bi ti se duša odmorila, makar je kod mene tako. Za godinu koja je pred nama, čitaocima bih poručila da se strpe da se zaljubim, onda će biti pravog uragana i oluje i mojim tekstovima i pesmama! I da im poželim da se vole onako kako bi voleli da budu voljeni. A kolegama samo da ne odustaju od pisanja nikada, toliko je mogućnosti sada kada je tehnologija ovoliko napredovala, za svakog od nas se može naći kutak za odlaganje uspomena u vidu reči. I svi mi treba da iskoristimo to. Nadam se da će i moje kolege, kao što ću i ja od 2022. Planiram da okrenem novi list!

Kao piscu poezije, da li je poezija i Vaš omiljeni žanr za čitanje? Koja dela su na Vas ostavila poseban utisak i preporučujete ih svakome?

Pa, zapravo jeste. Poeziju prvu vidim kada uđem u knjižaru. Volim da se osvrnem na poeziju Jesenjina, to je nešto neponovljivo. A od moderne poezije izdvojila bih Vitomirku Trebovac kao i Radmilu Petrović. Šta god pročitali, nećete pogrešiti. A delo koje redovno preslušavam i čitam uvek će biti „Ljubavna pesma“ Mirjane Bobić Mojsilović. Ježim se gotovo uvek i svaki put kao da je prvi.

Kao studentu novinarstva, koje teme Vas pored književnosti posebno interesuju?

Uh, teško je odlučiti se! Iskreno, toliko ideja imam, toliko toga bih volela da promenim u svetu, da makar pokušam da napravim neki pomak u čovečanstvu. Aktivizam ima posebno mesto u mom srcu, ako u nekom trenutku zaista dobijem ogromnu medijsku pažnju, biće to trenutak kada ću postati ooozbiljan borac za ljudska prava. Nepravda mi je nepodnošljiva i za svašta nešto bih se borila. Posebno me interesuje sprečavanje terora koji se svakodnevno dešava – nad životinjama. O tome se ne govori dovoljno. Uz to, maštam da jednog dana imam svoj list, portal, kako god. Ne bih se bavila svakodnevnim problemima, više bih se bavila problemima koji se guraju pod tepih i koji su tabu teme.

Da li biste podelili sa nama misao koju ste napisali, a nigde niste objavili do sada?

„Izgubljen sam. Ponekada toliko da stalno moram da preslušavam tvoje stare ploče, znam, znam, ta poezija nije nastala radi mene. Ali svakog trenutka dok tvoj glas nežno miluje moja nedra, ja verujem da si o meni mislila dok si to pisala. A sve i da jesi, ti to nikada ne bi priznala. Ti jesi ponosna žena i verovatno je to razlog zbog kog i ne mogu da te zaboravim. A kako bih voleo da ti se ni imena ne sećam. Bez imalo sarkazma u tonu, sve bi ovo bio život nekog drugog paćenika koga si ostavila u suzama a ne moj! I nikada nije trebalo da dobijem to pismo. Da bar nisam znao.. da si za mnom patila.“ – ovo doduše i nije misao ali znate kako to ide, kad se jednom krene, teško je stati!

Šta jedan pisac nikada ne sme da izgubi i zaboravi? Šta će jedan pisac i žena poput Vas poželeti od Deda Mraza?

Ja verujem da je to individualno. Svako kroz sebe vidi neku drugačiju sliku pisca. Ono što ja mislim da je važno, jeste da ne izgubi sebe. Da ne piše radi popularnosti, radi trivijalnosti u kojoj živimo, radi komercijale. Da ne zaboravi ko je i zbog čega je počeo da piše. I da zaista oseti to o čemu misli. Ne valjaju misli i reči ako nisu od srca… sve što je lažno nije ni snažno u tuđim očima i srcu! A žena kao žena, šta će poželeti.. malo više slobode, putovanja, za nijansu više ljubavi prema sebi i postavljanje sebe na prvo mesto! Onda i pomalo ljubavi, čisto da začini malo, dugo je nije bilo. I da svi moji, moji ljudi, budu zdravi. To je nekako uvek ključ sreće. Sve ostalo nam život donese sam, kada oseti da je vreme. I da, od Deda Mraza nemojte tražiti mnogo toga materijalnog, nema tu istinske sreće. Zamenite šal koji ste poželeli sa dugim zagrljajem vaše voljene osobe i videćete šta vredi više. Svima želim srećne i divne praznike!

Razgovarao: Ilija Popović