RANKA TANASIĆ BARLOV
GODINA UPORNOSTI I ISTRAJNOSTI
Kao čoveku prava, da li je pisanje knjiga baziranim na društveno-angažovanim temama više Vaša potreba ili dužnost?
Slobodno mogu reći i potreba i dužnost. Kroz profesiju kojom se bavim meni se društveno angažovane teme svakodnevnica. Svaku proživim na prvom mestu kao ljudsko biće koje je satkano od tananih emocija. Teme koje sam duboko proživela osetila sam potrebu da ih prenesem na papir.
Definitivno je da je pravna struka usko povezana sa Vašim delima. Da li je teško odvojiti administrativni i umetnički stil pisanja za poslovne svrhe i stvaranje knjige?
Meni nije zato što ja na ozbiljnost teme gledam profesionalno, ali imam dar da je ispričam na poetičan, umetnički način. Meni su te dve stvari povezane, iako su čitaoci koji me čitaju i prate podeljeni: jedan deo njih voli da čita moj stil pisanja koji je karakterističan za prvi roman, drugi deo njih gde objedinjujem administrativni i umetnički stil. Ja sam se pronašla u ovom drugom, jer samo tako sam potpuna ličnost- pravnik koji voli da piše.
Šta može pravo što ne može književnost i šta može književnost što ne može pravo?
Ljudi kao da više nemaju imaju obavezu da govore istinu. Sve manje osećaju obavezu prema toj istini. Misle da je potpuno u redu govoriti neistinu. Pravo ima dužnost i obavezu da činjenice potkrepljuje dokazima i presuđuje po pravdi i istini. Umetnost, kojoj pripada književnost ima slobodu govora, ali i slobodu mašte, improvizacije. Tako jedino mogu da se dopunjuju, na pravi način ispričaju teme dostojne da ostanu zapisane i a taj način sačuvane od zaborava.
Da li mislite da je književnost dobar put ka promeni i da će pisanje doprineti znanju o društveno-angažovanim temama pre nego što bude prekasno?
Da ne mislim da je tako ne bih pisala baš o takvim temama i na svoj način ih ostavljala kao trag u književnosti. Romani ostaju na policama biblioteka kao amanet budućim generacijama. Kao istorija zapisana u određenom vremenu. Umetnici imaju dar da na odmeren i iskren način skrenu pažnju na teme koje nisu i ne donose dobro društvu. Zato je mnogo bitno kroz književnost skretati pažnju na društveno angažovane teme. Čitaoci će u početku misliti da čitaju jednu pitku, životnu priču, a dobiće životnu lekciju sa mnogo pitanja, sumnji, volje i želje za korak dalje. Snagu i volju za promenom ili bar da na glas iznesu svoje mišljenje.
Poznati ste kao autorka koja istražuje o temama koje obrađuje u svojim delima. Koliko je bilo teško doći do informacija za građu romana „Kada se ponovo sretnemo“ čija je tema, čini se, najviše obavijena velom tajni i nelogičnom birokratijom?
Kada mi je ta tema skrenula pažnju, prvi razgovori sa porodicama takvog iskustva za mene su bili bolni. Plakala sam zajedno sa njima. U tom trenutku nisam bila majka. Dovoljan dokaz da ova priča pogađa sve ljude iskrenog srca. Priče su dolazile same do mene. Kada bi me pitali koja je tema romana, rekla bih i komentari su bili uvek isti- svaki drugi sagovornik ima u okruženju porodicu koja bije bitku za istinu o svom nestalom detetu nakon rođenja. Odavno ova tema nije obavijena velom tajne, ali zato na svakom koraku i danas nailazite na nelogičnost birokratije. Niko neće da preuzme odgovornost pod krilaticom: Nije se dešavalo u vreme dok smo mi donosili odluke. I tako prolaze decenije, roditelji i dalje bez odgovora.
Da li ste osećali strah tokom pisanja knjige na temu krađe beba iz srpskih porodilišta, gde je granica između znanja i pisanja i šta je prelomilo da „Kada se ponovo sretnemo“ ode u ruke čitalaca?
Iza svake teme je veliki istraživački rad. Dobar pravnik mora činjenice da pokrepi dokazima. Istraživački rad me je porazio. Na svakom koraku nailazila sam na dokaze da je sumnja roditelja opravdana. Na početku pisanja romana „ Kada se ponovo sretnemo“ strah je bio ogroman. Ostaviti dokaze na paparu i uperiti prstom u državu koja ćuti na bolnu temu rizično je za pojedinca iza koga ne stoji niko. Granica je potreba da društvo zna šta se dešavalo u srpskim porodilištima, da se pruži podrška porodicama koje biju višedecenijsku bitku da se sazna istina o njihovoj nestaloj deci i potreba da sve ostane zapisano kao trag u vremenu. Da istina ne ostane isprljana to možemo tako što ćemo romanom ostaviti trag u književnosti.
Aludirajući na ključnu junakinju romana „Kada se ponovo sretnemo“, kakav je Vaš stav, da li je greška manja ako čovek ne zna da greši ili pak greši namerno zarad nekog svog višeg cilja? Da li se greške uopšte mogu pravdati neznanjem?
U oba slučaja greške su neprihvatljive. Nedopustivo je uzeti nešto bez pitanja, a posebno dete, nedužno ljudsko biće od rođenja odvojiti od biološke majke. U ovom slučaju greške se ne mogu pravdati neznanjem. Svi oni koji su vršili krivična dela, jasno su znali da uzimaju ono što im ne pripada. Ljudski život nema cenu.
Da li i kao pisac i kao majka možete da razumete antagonistkinju svog romana „Kada se ponovo sretnemo“?
Ne mogu. Cilj ne opravdava sredstva. Uzeti nečije dete iz naručja, da bi ispunili Vašu prazninu je u najmanju ruku sebično. Ne možemo biti srećni tako što ćemo na tuđoj nesreći graditi svoju sreću. Velika je bol nemogućnost ne imati biološke potomke, ali ne možemo zbog toga na kriminalan način prisvajati tuđu decu. Toliko je nedužne dece koja odrastaju u institucija koja brinu o deci bez roditeljskog staranja. To je jedan od načina da na legitiman način prigrlimo dete i damo mu svu ljubav, pažnju, radost i sigurnost. Toliko porodica na taj način se ostvarilo kroz roditeljstvo.
Kako bi u tri reči opisali roman „Kada se ponovo sretnemo“?
Borba. Upornost. Istrajnost.
Autorka ste četiri romana koji su izdati za različite izdavače. Šta za Vas znači biti autor Urban Arta i šta je posebno vredno u vašoj saradnji?
Mnogo volim Izdavačku kuću Urban art. To mogu da kažem baš iz razloga što imam iskustva sa više izdavačkih kuća. Tu mi se ušuškala duša i moram priznati da sam teško podnela to što sam morala za poslednji roman da tražim drugu izdavačku kuću. Nosim samo lepo iskustvo i uspomene. Neprocenjive zajedničke promocije sa Tamarom, Slađom i Ešom koje su nam pružile mogućnost da putujemo, da se bolje upoznamo, da se upoznamo sa delima svakog autora ponaosob. Najlepša su druženja na štandu izdavačke kuće Urban art. Ko je bio bar jednom zna o čemu pričam.
11. Sa kojim autorom Urban Arta su najzanimljiviji razgovori?
Svih ovih godina najviše komuniciram sa Tamarom Kučan. Tamara je visoko profesionalna kao izdavač, korektna na zdravoj distanci kao kolega autor. Da je više takvih kao Tamara Kučan, svet književnosti bi izgledao mnogo drugačije. Ali svetom ne vlada pravda i dobrota, već moć i finansije.
12. Ako Vaša deca požele da jednog dana pročitaju neko Vaše delo, šta ćete im reći pre početka, a šta posle?
Moja misija je da deca budu zdrava. i da postanu dobri ljudi. Da bi postali dobri ljudi moraju mnogo toga da nauče o svemu dobrom i lošem što čini ovaj nesavršen svet. Teme biram pažljivo baš iz razloga da mogu da ih čitaju čitaoci svih životnih doba. Kad dođu u godine izražavanja svog mišljena i stava biću neizmerno srećna ako budu želeli da se upoznaju sa delima svoje majke. Uvek ću im govoriti iste činjenice: Čovek samo srcem vidi iskreno. Da bi bio čovek, moraš biti dobar čovek.
Da pišete knjigu o svom životu, autobiografiju, koji bi bio naslov?
Sutra je novi dan.
Talenat, rad i usavršavanje su od ključnog značaja za uspešnog pisca, ali da li je za takav uspeh potrebno još nešto? Šta poručujete svojim čitaocima i kolegama za godinu koja je pred nama?
Da veruju u sebe i svoje snove. Poželeću svima puno zdravlja i ljubavi. I čuvajte ono što imate.
Šta jedan pisac nikada ne sme da izgubi i zaboravi?
Da ne izgubi sebe. Niko ne može da zna šta će mu pisanje doneti, šta oduzeti. Bitno je ne zaboraviti ko si, odakle si krenuo, gde si stigao. Pisati srcem. Biti svoj.
Šta će jedan pisac i žena poput Vas poželeti od Deda Mraza?
Od Deda Mraza poželeću puno zdravlja i ljubavi. Kad imamo zdravlje imamo sve.
Razgovarao: Ilija Popović