Marjam Manteghi
Srpski jezik ste naučili dolaskom na Balkan. Koje su Vaše omiljene čari našeg jezika i uopšte načina i kulture komunikacije?
Omiljene čari srpskog jezika su neke reči koje tačno opisuju neka osećanja kao na primer: cežnja, merak, antipatičan… Iako meni još dosta fali da usavršim jezik, uvek sama sebe iznenadim da ja lakše dosta stvari objasniti i opisati sebi na srpskom i čak dosta razmišljam u svojoj glavi na srpskom pa prevodim na engleski kad progovorim. Moram da spomenem taj balkanski sleng što imaju Beograd, Sarajevo i Zagreb i što je postalo kao neki tajni ključ da se povežeš sa ljudima. Izlazim sa “rajom” ili “de ba’” ili “haj bre na kafu”. To su mi najslađi i možda najbitnji delovi jezika.
Šta Balkan ima što nema ni jedna druga kultura?
Balkan sigurno nešto ima što dugo pokušavam da i sebi i drugima objasnim kada me pitaju “Why Bosnia?” ili kad me pitaju gde sam nešto kupila, a ja s ponosom odgovorim “Belgrade”. Dosta sam o tome razmišljala, a u suštini, meni je Balkan mesto gde sam bila najviše i najiskrenije voljena i moj odgovor na to pitanje bi bila ljubav. Meni je Balkan jedna zajednica puna duboke emocije, a najpre ljubavi. Volela bih o tome više da polemišem.
Šta prvo uradite kada dođete u Srbiju i šta je to što Vas na Srbiju najviše podseća?
Kad dođem u Srbiju mojoj sreći nema kraja. Osećam se kao da sam konačno kod kuće. Sve mi ostane u mislima i kad se vratim svaki kutak, kafić i trotoar odjednom ožive ispred mene. Volim da posetim crkvu Svete Petke svaki dan ako mogu. Znam kako je biti bolestan, a tamo idem da budem između svih molitva koje ću izgovoriti za lečenje i zdravlje.
Kada ste napisali „Ulicu dobre sreće“, da li ste pomislili na Balkan i da će ta knjiga doživeti izdanje na našem jeziku s obzirom na to da je Balkan jedan od glavnih motiva Vaše autobiografije?
Meni je najveći san bio da moja knjiga bude prevedena na srpski, bosanski ili hrvatski jezik; hvala Bogu ih sve dosta govorim, a verujem da je bilo suđeno da Urban Art izda “Ulicu dobre sreće” na srpskom, da bih imala sreću da je upoznam i zavolim u Beogradu.
Kada pišete autobiografiju, izvor inspiracije ste vi i vaš život. Da li takva inspiracija može da presuši ili kroz pisanje još više spoznajete sebe i razloge zbog čega je pišete?
Sigurno kroz pisanje više spoznajete sebe, pogotovo kad je autobiografija u pitanju. Meni je pisanje bila dobra terapija. Doživela sam veliku traumu i nekako kroz pisanje sam sama sebe mogla tešiti, lečiti i zavoleti.
Svedoci smo da Vaša autobiografija „Ulica dobre sreće“ već godinama živi svoj srećan nastavak, a da li imate ideju za fikciju i novu knjigu?
Moja nova knjiga neće biti fikcija. Ne još. Moja nova knjiga će biti vodič za žene koje su žrtve porodičnog nasilja; kako se izlazi iz takve veze i da ih upoznam sa njihovim pravima i pravnim sistemom kada je nasilje u pitanju.
Kakav je osećaj čitati „Ulicu dobre sreće“ kao autor i prisećanje na etape života koje su opisane u knjizi, bilo da su one manje ili više lepe?
Ne volim čitati o sopstvenoj bolesti. Ne volim da se vraćam na to. Dosta sam zaboravila i volela bih da to ostane iza mene.
Prošlo je dosta vremena od etapa Vašeg života opisanih u „Ulici dobre sreće“. Kada sagledate i uporedite sebe sada i od tada, koliko ste se promenili, sazreli i promenili pogled na svet i život uopšte? Šta je ono što znate sada, a niste znali ranije?
Dosta sam se promenila, ali neke rane se nikada ne izleče šta god da radimo i od te rane moramo nešto da napravimo da nas ne bi gušila. Ja mislim da svaka umetnost počne od te neizlečive rane koju čovek mora nekako da izbaci iz sebe.
Neko ste ko ne odustaje i trudi se da iz života izvuče maksimum. Da li svaki čovek to može, to jest da li je samo do čoveka ili ima i faktora sredine, Boga, karme, sudbine, kako god to nazvali?
Apsolutno prvenstvo imaju Bog i sudbina koje ja smatram kao mapom života koju smo nasledili od naših predaka. Čvrsto verujem da je najbitnije da čovek uvek ima dobre namere jer budućnost se ne zna, a ne može uvek znati šta je dobro. Ali uvek može imati dobre namere šta god radio i to ga nekako spašava iako je napravio pogrešan korak u životu.
Da li se čovek rađa kao borac ili nauči da bude borac, to jest da li je u prirodi čoveka da bude borac, a samo do faktora sredine da li će tu osobinu pokazati?
Ja sam postala borac u Bosni. Nisam pre sebe tako doživljavala.
Koji je najlepši utisak koji ste dobili od svojih čitalaca u vezi svoje autobiografije?
Meni je najlepši utisak kad mi neko kaže da je dok je čitao moju knjigu imao osećaj kao da je posetio Bosnu i kao da sam ga vodila rečima kroz gradove i mesta koja sam opisala.
Talenat, rad i usavršavanje su od ključnog značaja za uspešnog pisca, ali da li je za takav uspeh potrebno još nešto? Šta poručujete svojim čitaocima i kolegama za godinu koja je pred nama?
Ovo su teška i čudna vremena, ali i puna mogućnosti. Sve loše donosi i dobro. Naravno, nije lako tako gledati na stvari kad se ruši svet koji smo znali, ali je to poziv da gradimo novi svet. Vidim da je u Srbiji to je počelo da se dešava i jako mi je drago zbog toga.
Sa kojim autorom Urban Arta su najzanimljiviji razgovori?
Uh, teško pitanje. Ustvari, još nisam upoznala Teodoru i Jelenu pa ne mogu ni odgovoriti
Kraj godine obično provodite u Beogradu sa kolegama i čitaocima. Kako je još jedna „onlajn“ godina iza nas, uspevate li da svoje emocije, utiske i razmišljanja podelite sa nama preko tastature i kamere?
Ne. Jako mi fali biti prisutna na Balkanu. Vrlo mi je teško što je ovo druga godina bez Balkana i bez tradicionalnog sajma knjiga. Slagala bih da kažem da nije, ali tako je kako je.
Šta jedan pisac nikada ne sme da izgubi i zaboravi? Šta će jedan pisac i žena poput Vas poželeti od Deda Mraza?
Istinu. To ću i od Deda Mraza poželeti.
Razgovarao: Ilija Popović