SLAĐANA KRUČIČAN:
ŽIVOT JE LEP
Moglo bi se reći da ste od svih autora Urban Arta kraljica humora i da Vaše knjige najviše njime obiluju. Da li smatrate da je humor neophodan čoveku naše svakodnevice?
Humor je meni zaista neophodan. Međutim, upoznala sam ljude koji jednostavno niti znaju da se našale, niti kapiraju šalu. To mu dođe kao prokletstvo. Ne mislim da su oni loši ljudi, ali mislim da je strašno biti zakinut za tako značajnu „stvar“. Pa koliko je samo sve lakše uz malo šale ili još bolje uz puno šale! Obožavam ljude koji me zasmejavaju i ljude sa kojima mogu da se kikoćem satima i želim da sam stalno u njihovom prisustvu. Suprotno tome, odbijaju me oni preozbiljnivi uštogljeni, zatim kukavci ljuti što im vazda ništa ne valja. U prilog humora moram da podsetim da svi znamo za terapeutsko dejstvo smeha odnosno da smeh produžava život. Skoro sam pročitala šta je Nikola Tesla rekao kada je davao intervju na ovu temu:
„NOVINAR: Čitaoci našeg lista vole humor. Ali zbunili ste me izjavom da i vaša otkrića, koja su neizmjerna dobrobit za ljude, predstavljaju igru. Mnogi će se namrštiti na to.
TESLA: Dragi gospodine Smit, nevolja i je u tome što su ljudi odveć ozbiljni. Da to nisu, bili bi sretniji i znatno duže bi živjeli. Kineska poslovica veli da ozbiljnost skraćuje vijek.“
Kako je baviti se pravnim poslovima kada ste žena širokih interesovanja, kvalitetnog humora i umetnička duša ako stavimo u kontekst predrasude i konciznost pravnog posla?
Često je to kreativniji posao nego što ljudi zamišljaju. Ne možeš ni da zamisliš šta ponekad dobijam kao zadatak ali pretpostavljam da ne bi bilo u redu da iznosim takve stvari. Skoro sam čula da me se radnici plaše. Upitam kolegu koji je šef majstorima i stalno je na terenu sa radnicima i on mi ovako objasni „To je Slađo zato što ti svima kažeš šta misliš a ljudi nisu navikli tako!“ Eto Ilija, za neke sam strah i trepet!
Šta može pravo što ne može književnost i šta može književnost što ne može pravo?
Bavljenje pravom se, uz odgovarajuće predznanje, može savladati i možete biti sasvim pristojan pravnik bez naročitog talenta za dedukciju i indukciju. Književnost ipak zahteva talenat i kada ga nema, tekst vrišti i zapomaže.
Kažete da niste previše razmišljali, da ste jednostavno seli i napisali svoju prvu knjigu, ali sada kad premotate svoj život, šta je najviše akumuliralo inspiraciju za „Svice u tegli“?
Ljudi koji me okružuju.
Vaš junak je čovek svakodnevnice, predstavnik običnog sveta čija se priča dogodila slučajno. Da li ste se pripremali za pisanje romana „Svici u tegli“ ili je ideja došla iznenada baš kao nezgoda Vašeg junaka koja mu je promenila život?
Kao munja.
Iako je u romanu „Svici u tegli“ varnica bila često društveno neprihvatljiva ljubav, na kraju ipak pobeđuje „razum“ i ono društveno prihvatljivo. Kakva ste Vi, žena srca ili razuma, žena koja prihvata ili odbacuje društvene standarde ili nešto između?
Prihvatam standarde koji su u skladu sa mojim razmišljanjima, ništa po svaku cenu. Lako odbacim ono što se ne uklapa u moje poimanje stvari. Inače sam prilično razložna i razumna ali kada je ljubav u pitanju i to na koju god ljubav pomisliš: prema detetu, najbližima, prijateljima, svom čoveku, tu sam srčana.
Iako su puni humora i okrenuti ka onoj lepoj strani života, „Svici u tegli“ su sve vreme praćeni nekom neopipljivom emocijom, najbliže mogu reći setom, nostalgijom za prošlošću zbog nezaustavljive budućnosti. Da li su te emocije koje knjiga nosi Vaša potisnuta razmišljanja koja ne delite ni sa kim projektovana na misli glavnog junaka? Koliko Vas zapravo ima u njemu?
Naravno da me ima u Dušanu. Svako ko piše, svesno ili nesvesno utka svoje biće u to što stvara. Koliko me ima, ne mogu reći.
Kako bi u tri reči opisali „Svice u tegli“?
Život je lep.
Šta su Vaši „Svici u tegli“?
Da probam: detinjstvo, veranje po drveću, klikeri, logorske vatre na livadi, druženje, zaljubljivanje, patnje koje su tek sada slatke, druženje, uspesi mojih najbližih i prijatelja, druženje, konferencije za štampu u dnevnoj sobi mojih roditelja, žurke, diplomiranje, prvi posao, druženje, sport, putovanja, druženje, rođenje deteta, kevizam, druženje, moja prva knjiga, prijatelji, druženje, moja druga knjiga,… Teško je sve napisati. PS. Druženje se ne ponavlja slučajno.
Kakav je osećaj kada se autor prvi put sretne sa svojim čitaocima i potpiše svoju prvu knjigu? Po čemu pamtite svoje prvo književno veče?
Prvu promociju pamtim po tome što je bilo jako puno ljudi i što sam imala neverovatnu tremu, toliku da kada su mi prilazili da im potpišem knjigu, nisam mogla da se setim kako se ko zove iako su mi bili bliski ljudi. Dakle uzbuđena i zbunjena u isto vreme.
Talenat, rad i usavršavanje su od ključnog značaja za uspešnog pisca, ali da li je za takav uspeh potrebno još nešto? Šta poručujete svojim čitaocima i kolegama za godinu koja je pred nama?
Da, potrebno je „ono nešto“, vatra, strast za pisanjem.
Da pišete knjigu o svom životu, autobiografiju, koji bi bio naslov?
Ja, Slađana, žena koje ima.
Sa kojim autorom Urban Arta su najzanimljiviji razgovori?
Nisam sve upoznala ali one koje poznajem su svi vrlo simpatični pa ne bih znala da odgovorim na ovo pitanje. Valjda zavisi od raspoloženja.
Kako se i ove godine družimo onlajn, uspevate li svoje emocije i stavove da prenesete preko tastature dostojno jednoj književnoj večeri?
Mislim da ne. Osećam se kao kreten dok sedim sama ispred ekrana. Stalno mi pada na pamet kako tamo nema nikog i kako izigravam budalu. Tako mi dođe smešno pa glupo i u krug. Ne mogu da se opustim.
Šta jedan pisac nikada ne sme da izgubi i zaboravi?
Ne znam, ključeve od stana, laptop u kom je rukopis? Ako si mislio šta ne sme da zaboravi u priči: da bude iskren, autentičan, ne sme da razmišlja o tome šta bi se potencijalnim čitaocima svidelo.
Šta će jedan pisac i žena poput Vas poželeti od Deda Mraza?
Poželeću da dobijem glavnu nagradu u bar jednoj od tri nagradne igre u kojoj učestvujem. To dakle znači: stan, karok ili bmw. Šta on odluči, neka tako i bude. Neću da cepidlačim. A ipak, najpre želim da budem srećna i ispunjena.
Razgovarao: Ilija Popović