ALEKSANDAR ĐURIĆIĆ ASH
SURF JE HRONIKA JEDNOG VREMENA
Još jedna „onlajn“ godina je iza nas i može se reći da je „onlajn“ funkcionisanje postalo naša svakodnevica. Šta Vam je generalno onlajn svet pružio što nije živ kontakt?
Mir i više vremena za sebe. Od početka pandemije prešao sam na rad od kuće i to mi je uštedelo mnogo vremena koje sam ranije trošio na pripreme za izlazak iz kuće, putovanje do posla, ručanje van kuće, povratak… Radeći od kuće, čovek usput obavi i kućne poslove, tako da sve u svemu, vreme je bolje iskorišćeno i manje je stresa.
Po struci ste elektroinženjer. Kako se slažu inženjerstvo i književnost kao dve strane sveta, šta je nit koja ih spaja pa uspevate da ih uskladite i iz obe strane izvučete svoj maksimum?
Ko kaže da uspevam da ih uskladim?! Moj profesionalni razvoj se deli na etape napredovanja u pisanju i stagniranja u inženjerstvu, i obratno. Sada sam u fazi napretka u inženjerstvu i uživam u tome, ali ne nalazim vreme za pisanje. Ali, budimo bez brige, to će da mi dosadi, pa ću opet pisati. Smatram da ne možemo biti dobri u nečemu ako se ne fokusiramo. Ne možemo na dva mesta dati sebe celog.
Da pišete knjigu o svom životu, autobiografiju, koji bi bio naslov?
Moj život i ostale stvari koje nikoga ne zanimaju – Aleksandar Đuričić Ash
Buran period odrastanja i srednje škole, naročito u doba devedesetih, obradili ste u prvom romanu „Surf na crvenom talasu“. Koliko sličnosti i razlika pronalazite u svom odrastanju i „Surfu“?
Surf je hronika jednog vremena, a ja sam bio deo tog vremena i tih dešavanja. Nijedan od mojih romana nje moja autobiografija, ali jeste biografija mog vremena i mog okruženja. Glavni junaci Surfa su fiktivni likovi (iako su se mnogi kleli da su na ulici sreli Luku ili Viktora)
„Surf na crvenom talasu“ smešten je u vreme devedesetih i dvehiljaditih. Da li bi sudbine Vaših junaka bile drugačije da su odrastali u ovo doba, koliko se stil života promenio od tada i da li smatrate da je odrastanje u baš tim godinama bilo njihov sunovrat?
Oh da, mnogo toga se promenilo. Beograd više nije isti. Bulevar opisan u Surfu više niko ne bi prepoznao. Da ne pominjem obalu Save. U Surfu se pominje panika od ptičijeg gripa koja je u jednom trenutku zavladala svetom. Šta bismo danas rekli na to? U Srufu se plaća nemačkim markama i čeka u redu za vizu za izlazak iz zemlje. Svet više nije isti. Ali je sunovrat isti.
Da li ste nekada pre i tokom pisanja „Surfa“ poželeli da živite život nekog od ključnih junaka i koliko Vam je „Surf“ pomogao u sazrevanju i spoznaji života, naročito jer je to roman koji ste napisali veoma mladi. Posle ovoliko godina, kako gledate na „Surf na crvenom talasu“ i kada bi ga ponovo napisali da li bi nešto promenili i uradili bolje?
Nikako i nikome ne bih savetovao da živi životom nijednog mog junaka, jer retko da ko od njih preživi, pa i oni koji prežive, prežive sa posledicama. Nadam se da je moje pisanje pomoglo nekim mladim ljudima da nešto nauče – ali meni nije. Pisanje mi nije pomoglo da spoznam svet, jer mislim da čovek prvo treba da spozna neke stvari pre nego što sedne da piše o njima. I upravo se u toj spoznaji nalazi sva inspiracija i suština. Naravno, te “spoznaje i suštine” se vremenom menjaju u čoveku, ali to ne znači da treba da se vraćamo i menjamo svoja dela iz prošlosti, u skladu sa našim novim iskustvima i saznanjima, jer onda ta dela više ne bi bila namenjena istoj publici. Mislim da publika u knjigama ne treba da pronađe samo mudrost i odgovore, već takođe i nedoumice i pitanja koja su karakteristična za neko životno doba. U suprotnom bi trebalo da čekamo kraj života pre nego što nešto napišemo, da popijemo svu mudrost ovog sveta.
Jedan od lajtmotiva romana „Rekvijem za Adama“ je muzika iz serije „Bolji život“. Da li je emocija „Boljeg života“ bila jedan od izvora inspiracije ili je to Vaš lični pečat, nostalgija i prisećanje na vreme kultne serije?
“Bolji život” je simbol po sebi: svojim imenom, svojom radnjom i svojom sudbinom. Poslednja epizoda emitovana je 16. juna 1991. godine, a Slovenija i Hrvatska su proglasile nezavisnost 25. juna iste godine, nakon 9 dana. Verovatno su čekali da se završi serija, je li? I onda je počelo sve čega se nerado sećamo. A onda se ta serija reprizirala više od deset puta, baš kao što se i društveni sunovrat reprizirao više puta od te 1991. godine, tako da verujem da svaka generacija može da veže svoje uspomene na sunovrat svog vremena za prikazivanje ove serije. Ne kažem da je ova serija tome doprinela, samo primećujem daje Bolji život, na neki način, enkapsulacija sunovrata našeg društva.
Vaš glavni junak romana „Rekvijem za Adama“ dolazi iz male sredine kada počinju ključni zapleti romana. Koliko Vas ima u njemu kao čoveka koji je takođe došao iz provincije?
Ono što sam već rekao za Surf, to važi i za Rekvijem – ja sam bio deo tog vremena, a u slučaju romana Rekvijem za Adama mogu reći – bio sam deo i tog prostora (provincija, Beograd, Beč) i tog sentimenta. Ali ne i deo tih dešvanja iz romana.
Vaše knjige su pune ljudskog mraka, potisnutog i onog nesvesnog. Kao autor, da li mislite da bi Vaši junaci bili srećniji da je faktor sredine bio drugačiji ili su oni ti čiji je faktor presudan?
Oni stvaraju tu sredinu. Mi stvaramo tu sredinu. Lako je svaliti krivicu na nekog drugog i reći – nas je sredina u kojoj smo odrasli oštetila. I sada tako oštećeni stvaramo sredinu u kojoj će neko drugi da odrasta oštećen. Sami smo krivi za sve što nam se događa i nadam se da je to jasno iz mojih romana.
Vaše knjige mahom nemaju srećan kraj. Da su završene drugačije, da li bi poenta došla do izražaja ili samo ono loše može da prodrma čovekovo razmišljanje?
Još ne znam ni jednog pisca koga je veselje ili izobilje nateralo da napiše roman. Kada je sve na mestu onda se veselim, onda se družim, jedem, pijem, izlazim, volim, pevam, putujem, ludujem…
Pored svojih knjiga, urednik ste nekoliko naslova Tamare Kučan. Kako je raditi na Tamarinim delima, šta je njen najveći autorski kvalitet i da li je teško doći od rukopisa do konačne verzije knjige?
Ni najmanje nije teško zato što je Tamara dobar čovek, dobar prijatelj i vrhunski profesionalac u svom poslu. U takvoj kombinaciji verujem da nije teško sarađivati ni sa grobarom, a kamo li sa piscem.
Puno putujete, što poslovno, što privatno. Da li ste na nekom dosadašnjem putovanju doživeli i razmišljali o nečemu što ćete obraditi u svom narednom delu?
Svakako. Putovanja nas dovode u situacije koja su nova za naša čula i našu dušu – vidimo nove predele, osetimo nove mirise i ukuse, upoznajemo nove kulture i čujemo neke nove ljudske priče – a novi utisci se uvek najjače utisnu u našu svest. Trenutno živim u Barseloni već više od godinu dana i siguran sam da će se to ugraditi u moje sledeće delo.
Talenat, rad i usavršavanje su od ključnog značaja za uspešnog pisca, ali da li je za takav uspeh potrebno još nešto? Šta poručujete svojim čitaocima i kolegama za godinu koja je pred nama?
Mislim da si naveo osnovne stvari, a sve ostalo je individualno. Nekome treba da se zaljubi da bi pisao, a nekome da pati. Nekome da putuje, a nekome da sedi kod kuće. A nekome samo treba dobar izdavač.
Sa kojim autorom Urban Arta su najzanimljiviji razgovori?
Sa Tamarom sam najbolji prijatelj i to je van konkurencije, ali pored nje, volim da se družim sa našom autorkom Maryam Manteghi. Ona je izuzetno zabavna osoba sa izvanrednim životnim iskustvom.
Šta će jedan pisac i čovek poput Vas poželeti od Deda Mraza?
Želim da naučim da pišem i kad sam srećan.
Razgovarao: Ilija Popović